Anoreksija - Anorexia Nervosa
Nikada ili vrlo retko se pominje tiha i tinjajuća patnja osoba koje boluju od anoreksije i/ili bulimije. Ove bolesti su vrlo česte u savremenom društvu, naročito zbog uticaja nezdravih i neprirodnih saveta sa medija i sreću se ne samo kod žena, nego i kod muškaraca, i ne samo kod manekena, balerina, sportista, javnih ličnosti, nego i kod ljudi kod kojih spoljni izgled ne bi trebalo da bude dominantno važan u poslu.
Retko koji lekar i pomisli na ova oboljenja, zato što je retko ko od njih obučen za prepoznavanje i lečenje ovih oboljenja, pa samim tim i retko pomisli na njih. Najčešće se nešto preduzima kada je već suviše kasno. Često i sami lekari, koji razmišlaju kao novinari, a ne kao profesionalci koji treba da leče, i pod uticajem savremenih trendova, smatraju da je biti što mršaviji bolje za njihove pacijente, nego biti elegantno popunjen. Što je u potpunoj suprotnosti sa zakonima prirode.
Gojazne osobe mogu da žive relativno dugo, plodno i korisno. Čak 30% stogodišnjaka je celog života ili deo svog života bilo ili jeste gojazno. Čak su i naše bake iskustveno/instinktivno znale da su bucmasta deca zdravija nego mršava. Gde je nestalo iskustveno znanje, prenošeno generacijama, naših baka??
Izgubilo se možda u teroru savremene nauke i statistike?
Za razliku od gojaznih, anoreksične osobe, od trenutka postavljanja dijagnoze, imaju prosečno vreme preživljavanja kao osobe obolele od uznapredovalih stadijuma malignog oboljenja, oko 5 (pet) godina.
Kod ovih osoba postoje duboki psihički poremećaji (tako objašnjava Konvencionalna Medicina) koji dovode do nastanka ove bolesti. To su osobe koje ili kontrolišu svoju okolinu bolešću ili su izgubili svaki osećaj i mogućnost kontrole u svom životu, pa jedino što uistinu mogu da kontrolišu je ono što unose i šta izbacuju iz tela. Ove osobe imaju i potpuno iskrivljen doživljaj kako izgledaju, stalno uobražavajući da su predebele. Što počne naivnom dijetom, može da se završi pogubno za samo nekoliko godina.
Po učenju Kineske medicine, nešto ozbiljno nedostaje u snazi životne energije kada osoba sebe uništava.
Poremećaji idu tako daleko da se meri količina hrane i tečnosti koja se unese, a onda se meri i količina stolice i urina koja se izbaci iz tela. Zloupotreba emetika, laksativa i diuretika je redovna pojava, čak i ako su prestale da unose bilo kakvu hranu. Sve druge oblasti života su potisnute stalnom kontrolom količine unesene i izbačene hrane.
Odbojnost prema unosu hrane na usta je tako velika da su ove pacijentkinje/pacijenti spremniji da mole lekare ili zahtevaju od njih unošenje hranljivih materija u telo putem infuzije, nego da nešto pojedu.
I da li je Anorexia nervosa samo psihijatrijski i/ili psihološki poremećaj (previše pojednostavljeno objašnjenje)?
Već svi znamo da kada Konvencionalna medicina nije u stanju da neki problem reši, ona taj problem prebaci u psihijatrijski ili psihološki poremećaj, i na taj način odgovornost za neefikasnost i nesposobnost lečenja prebaci na 'slabosti i neadekvatnost' psihičke i karakterne strukture pojedinca.
Kada razgovaramo sa osobama koje su anoreksične ili na samom rubu anoreksije, shvatimo da problem nije u nečemu što one aktivno rade ili ne, već nešto što se nevesno dešava u njihovim telima i mislima. Kada god su u stresu, pozitvnom ili negativnom, njihovo telo se samo troši i kao da 'zaključa' potrebu za hranom. Sličnu priču možete da čujete od gojaznih osoba, koje često kažu da mnoge stvari potpuno nesvesno rade, i da često ni same ne znaju kako su se ugojile.
I jedan i drugi spektar istog poremećaja kažu uglas 'nije to tako jednostavno' kao što ih svi savetuju ili da počnu da jedu ili da prestanu da jedu.
Anoreksija je stanje hiperkoncentrovane toksičnosti tela, koje kao duboki metabolički problem menja status autonomnog nervnog sistema, koji pak sa svoje strane, jakim poremećenim mehanizmima regulacije metabolizma i unutrašnjim toksičnim uslovima, diktira ponašanje obolele osobe i njen odnos prema hrani, kao i kod gojaznih osoba, ali na potpuno polarno suprotan način.
Možda se sada već slatko smejete na pominjanje naših baka - ali budite sigurni da naša tela ne mogu da napreduju tako brzo i ne mogu da odmaknu tako daleko u prilagodjavanju i regulisanju svojih funkcija, u cilju održavanja ravnoteže i zdravlja, a pod uticajem faktora koji milionima godina unazad nisu bili poznati našim telima ili bar nisu imali tako raznovrstan i agresivan uticaj na naša tela.
UBRZANA EVOLUCIJA SE DEŠAVA UPRAVO ISPRED NAŠIH OČIJU.
U TOKSIČNIM USLOVIMA U KOJIMA ŽIVIMO, PRIRODA PREFERIRA GOJAZNOST KAO ODBRAMBENU REAKCIJU NAŠIH TELA KOJA PREDSTAVLJAJU PRVENSTVENO BIOLOŠKI SISTEM, A TEK ONDA SEKSUALNI I MODNI OBJEKAT/SIMBOL. U SUPROTNOM, NE BI BILO OVAKO BRZOG I NAGLOG PORASTA BROJA GOJAZNIH OSOBA I DECE, VEĆ BI UBRZANO RASTAO BROJ ANOREKSIČNIH OSOBA.
Svi imamo po nekoliko kompjutera, televizora i mobilnih telefona u kući, bežični internet i šta-sve-još-ne od moderne tehnologije (uz potpuni štetni uticaj elekromagnetnog zračenja iz tih aparata), deca nam prime 20ak (broj stalno raste) vakcina u najosetljivijem dobu rasta i razvoja, sintetske kontraceptivne pilule se prepisuju devojcicama od 14 godina, pa čak i mladjim, konzumiramo veštačko mleko i veštačku hranu uopšte, upotrebljavamo različite antibiotike i lekove (često nepotrebne), hemijske reagense, plastiku, idr. Materije koje nikada do sada nisu bile poznate našim telima.
Upravo zato što naša tela ne mogu da prate ritam kojim ih opterećujemo, u relativno kratkom vremenskom periodu (unazad nekoliko decenija ili možda svega jedan vek), različitim patološkim informacijama, i imamo porast broja obolelih - od svih bolesti, naročito od različitih formi raka, i to u sve mlađih osoba i dece.
NE zato što su ljudi sve stariji.
Već zato što su mladje generacije sve toksičnije, a najosetljiviji prvi oboljevaju i/ili umiru.
